Primeri nacionalne sudske prakse u odnosu na ERS
Pred Sudom pravde do sada nije pokrenut nijedan predmet u vezi sa Direktivom. Na nacionalnom nivou, sudski sporovi koji se odnose na ERS nisu česti i koncentrisani su na jurisdikcije sa većim brojem multinacionalnih kompanija sa ERS. ETUI je identifikovao ukupno 160 nacionalnih sudskih predmeta vezanih za ERS od 1997. do početka 2023. godine Neki od ovih nacionalnih predmeta ukazuju na postojanje pravne nesigurnosti, što može ugroziti ispravno sprovođenje Direktive.
POKRETAČ PROBLEMA: „NEDOVOLJNO EFIKASNO I UČINKOVITO USPOSTAVLJANJE ERS I RODNA NERAVNOPRAVNOST“
Sud za rešavanje radnih sporova (Arbeitsgericht) u Berlinu (prvostepeni) je 2016. godine doneo odluku da je ERS osnovan nakon što rukovodstvo nije sazvalo konstitutivni sastanak u roku od 6 meseci od zahteva. Prema nacionalnom sudu: „[a] odbijanje može postojati i ako, zbog kašnjenja centralnog rukovodstva, konstitutivni sastanak posebnog pregovaračkog tela nije održan u roku od šest meseci od podnošenja zahteva ili ako se informacije potrebne za formiranje posebnog pregovaračkog tela uporno odbijaju u skladu sa § 5 Grupe za poslovne resurse zaposlenih (EBRG)“[1]
POKRETAČ PROBLEMA: „PREPREKE U EFIKASNOM RADU ERS“
Pravna nesigurnost u pogledu koncepta transnacionalnih pitanja
U odluci od 27. novembra 2018. godine u privremenom postupku, Okružni sud u Roterdamu[2] („Rechtbank Rotterdam“) je razmatrao da li ERS osnovan u Holandiji mora da bude informisan i konsultovan o mogućem zatvaranju dve poslovne jedinice u Španiji. Na osnovu tumačenja koncepta transnacionalnih pitanja u saglasnosti sa Direktivom 2009/38/EZ, holandski sud je utvrdio da je za potrebe odluke u privremenom postupku to bilo dovoljno prihvatljivo kako bi se pitanje smatralo transnacionalnim. Sud je uzeo u obzir da bi zatvaranje učinilo oko 20% evropske radne snage relevantnog preduzeća tehnološkim viškom i moglo bi imati negativne efekte na aktivnosti njegovih poslovnih jedinica u drugim Zemljama članicama.
U jednom francuskom predmetu[3], ERS osnovan u Francuskoj doveo je u pitanje propust centralnog rukovodstva da informiše i konsultuje o svojoj odluci da zahteva otplatu zajma koji je odobren da bi se održalo francusko zavisno lice koje pravi gubitke. Iako je ERS tvrdio da se odluka mora razmotriti u širem kontekstu strategije preduzeća koja uključuje zatvaranje različitih zavisnih lica, nacionalni sud je smatrao da su sve činjenice o ovom pitanju ograničene na teritoriju Francuske i stoga nije pokrenuo zahteve za informisanje i konsultacije na transnacionalnom nivou.
Definicija „transnacionalnih pitanja“ u članu 1(4) Direktive je takođe protumačena, u svetlu preambula 15 i 16, u nedavnoj presudi Apelacionog suda Engleske i Velsa [4]. Sud je bio suočen sa pitanjem da li se tehnološki viškovi predloženi u dve odvojene Zemlje članice mogu smatrati transnacionalnim pitanjem uprkos činjenici da su zasebno formulisani u svetlu nepovezanih nacionalnih okolnosti. Smatrao je da, da bi se predmet smatrao transnacionalnim, nije bilo dovoljno da se dva pitanja/odluke dogode unutar kompanije u dve zemlje otprilike u isto vreme, već mora postojati neka objektivna činjenična veza između njih. Zahtevanje (vanrednog) sastanka ERS u odsustvu takve veze bi obesmislilo zahtev da pitanje bude transnacionalno, jer nikakvi (potencijalni) efekti bilo kog pitanja o preduzećima u svakoj od dve različite zemlje ne bi bili potrebni. Apelacioni sud je podsetio na ograničenje delokruga postupaka koji garantuju informisanje i konsultacije sa ERS, u skladu sa članom 1(3) i (4) i preambulama 15 i 16 Direktive, koji zajedno osiguravaju da se informisanje i konsultacije odvijaju na odgovarajućem nivo rukovodstva i zastupanja, prema temi o kojoj se raspravlja. Da bi se postiglo ovo neophodno razgraničenje, nadležnost i delokrug delovanja ERS je drugačiji i različit od onih nacionalnih predstavničkih tela.
Nedovoljni resursi ERS
U presudi koja se odnosi na ERS koji posluje u skladu sa zahtevima zavisnih lica u Austriji, Viši regionalni sud u Beču (Oberlandesgericht Wien) je potvrdio da takav ERS može izabrati nezavisnog stručnjaka po svom izboru i da nije dužan da umanjuje troškove koje snosi centralno rukovodstvo tako što prioritetno pribegava stručnjacima koje obezbeđuju sindikati ili zakonom propisano predstavničko telo, sve dok su usluge i troškovi stručnjaka legitimno povezani sa funkcijama ERS.[5] Takođe, Viši regionalni sud je utvrdio da naknade za stručne pravne savete koje treba da pokrije centralno rukovodstvo nisu ograničene na zakonom propisane skale advokatskih taksi.
2019. godine, Centralna arbitražna komisija Ujedinjenog Kraljevstva (CAK) smatrala je da poslodavac treba da plati sudske troškove nastale u vezi sa postupkom.[6] Odluku je potvrdio Apelacioni tribunal za rešavanje radnih sporova, koji je naveo da je pristup centralnog rukovodstva „neizbežno imao efekat ostavljanja ili pojedinačnih članova ERS koji su preduzeli opravdane korake pokretanjem postupka pred Centralnom arbitražnom komisijom ili njihovih izabranih stručnjaka pod nepravednim finansijskim rizikom: to nije bio opravdan pristup, posebno ne od strane veoma značajne organizacije koja je bez sumnje imala pristup pravnoj pomoći i koju bi i sama koristila u vezi sa postupkom pred Centralnom arbitražnom komisijom.”[7]
Poverljivost nametnuta nesrazmerno može da stvori prepreke za efikasno informisanje i konsultacije
U odluci od 12. februara 2018. godine[8], Centralna arbitražna komisija Ujedinjenog Kraljevstva utvrdila je da je „podrazumevana pozicija poslodavca bila (a) da ne obelodanjuje i (b) da klasifikuje kao poverljivo sve što smatra da mora da obelodani kako bi se pridržavao minimalne zakonske obaveze. Ovo je u suprotnosti sa težinom i namerom Direktive i (Uredbe o transnacionalnom informisanju i konsultaciji zaposlenih u UK iz 1999.godine), a to je da relevantne informacije treba da budu date ERS, sa dostupnim zaštitama tamo gde je za rukovodstvo objektivno opravdano da tvrdi da bi njihovo obelodanjivanje štetilo preduzeću ili mu ozbiljno naškodilo.”
Pokretač problema: „Nedostaci u sprovođenju direktive“
Neefikasne kazne/sankcije za nepoštovanje u nekim Zemljama članicama
U presudi iz 2020. godine[9], francuski Cour de Cassation je potvrdio suspenziju poslovanja preduzeća na osnovu kršenja prava ERS na informisanje i konsultacije. Véolia Environnement i SA Engie su podneli zahtev Apelacionom sudu u Parizu da ukine privremene mere u vidu obustave poslovanja koje su nametnute u prethodnim postupcima sve dok se the comité social et économique više SUEZ poslovnih jedinica ne informiše i konsultuje o sticanju akcija kompanije SUEZ koje drži Engie. ERS jedne SUEZ poslovne jedinice je dobrovoljno intervenisao. Sud je odbio žalbu i proglasio dobrovoljnu intervenciju ERS prihvatljivom kako bi se utvrdilo postojanje očigledno protivpravnog uznemiravanja i sprečila neizbežna šteta.
U prvostepenom i drugostepenom sudskom postupku iz 2018. godine[10], nemački radni sudovi odbili su zahtev ERS za zabranu na osnovu propusta rukovodstva da ispoštuje obaveze konsultacija. Sudovi su obrazložili da ni nacionalni zakon ni Direktiva ne predviđaju zabranu. […] Prema preovlađujućem tumačenju zakona, prava Evropskog radničkog saveta su umesto toga zagarantovana odredbama o administrativnim sankcijama iz stava 45. Grupe za poslovne resurse zaposlenih (EBRG) […] i mogućnošću ostvarivanja prava na informisanje i konsultacije putem pravnih lekova pred Radnim sudom, kao i putem privremenog naloga. […].Takođe, prema sudu, zakonodavna istorija EBRG protivi se izdavanju zabrane, pošto je odgovarajuća molba za sudsku zabranu izričito odbijena u zakonodavnom postupku u slučaju neparticipativnih [tj. mera nesuodlučivanja] mera. Prema tome, ne postoji pravna rupa, prema sudu, koji je takođe primetio da su se strane u postupku takođe uzdržale od dogovora o takvoj zabrani, budući da su bile svesne pravne situacije o kojoj je reč u nacionalnom pravu i uprkos očigledno nekoliko revizija ERS sporazuma. Ta mogućnost bi bila lako dostupna. „Sud deli preovlađujući stav u odbijanju zahteva za zabranu u slučaju da dotično preduzeće prekrši prava Evropskog radničkog saveta. Priznavanje takvog prava bi imalo za posledicu da se ERS, u nedostatku bilo kakve izričite odredbe, dodeljuje pravo koje bi bilo mnogo jače od prava koja su izričito regulisana. Pored toga, njemu bi se priznalo pravo čije postojanje je sporno čak i u pogledu [nacionalnog] radničkog saveta u okviru BetrVG, koji, na osnovu svojih prava na učešće, ima znatno jači pravni položaj od Evropskog radničkog saveta.”
U pravnom postupku u Nemačkoj 2015. godine[11], ERS je zatražio sudsku zabranu kako bi sprečio otpuštanje radnika dok ERS ne bude pravilno informisan. Prvostepeni sud je odbacio zahtev uz napomenu da takvo pravo ne proizilazi iz tumačenja § 30 EBRG. Pošto Direktiva ne predviđa nikakve posebne sankcije u slučaju kršenja obaveze informisanja, nije sporno što je nacionalno zakonodavno telo odlučilo da kao sankciju uvede upravni prekršaj koji se kažnjava novčanom kaznom. Sud ne smatra da su Evropski radnički savet i nacionalni Radnički saveti uporedivi jer su prava prvog slabija od prava drugog. Nacionalni Radnički saveti „mogu da sprovedu svoje pravo na informisanje i konsultacije u formalizovanom postupku mirenja i da se žale odboru za mirenje. Nasuprot tome, Direktiva 2009/38/EZ, kroz pravo na informisanje i konsultacije, samo teži razmeni mišljenja i uspostavljanju dijaloga između centralnog rukovodstva i Evropskog radničkog saveta.”
Pravo na pouku može se ostvariti putem privremene pravne zaštite, a prekršaj se može kazniti novčanom kaznom. Sud je priznao mali iznos novčane kazne, ali se ne smatra relevantnim za privremenu sudsku meru. Ako bi se kazna smatrala neadekvatnom i da ne ispunjava zahteve Direktive, volja zakonodavnog tela se ipak ne bi mogla zaobići. Sud potkrepljuje nameru zakonodavnog tela sa više zakonodavnih dokumenata.
U predmetu iz 2011. godine [12], nemački sud je potvrdio da su privremeni sudski postupci pred radnim sudovima dostupni ERS. Međutim, to ne znači da ERS imaju materijalno pravo na privremenu sudsku meru. Sud je smatrao da kršenje prava ERS na informisanje i konsultacije ne opravdava zahtev za privremenu sudsku meru u vezi sa sprovođenjem nameravanog zatvaranja postrojenja. Sud jasno stavlja do znanja da čak i kada bi se sudska praksa o privremenoj sudskoj meri za nacionalne radničke savete u principu mogla primeniti na Evropski radnički savet, ovaj drugi ne bi imao pravo na bilo kakvu takvu privremenu sudsku meru u pogledu svojih obaveza koje se odnose na prava obaveštavanja i prava na informisanje i konsultacije, jer se i u pogledu nacionalnih radničkih saveta, pravo na privremenu sudsku meru odnosi samo na prava učešća (=suodlučivanja).
[1] Nemačka, 15.07.2016.godine, Groupon, Arbeitsgericht Berlin – 26 BV 4223/16 (Prvostepeni).
[2] Holandija, Rechtbank Rotterdam, presuda u privremenom postupku od 27. novembra 2018.godine, Predmet br. C/10/561635/KG ZA 18-1170
[3] Francuska, Tribunal de Grande Instance de Nanterre, presuda od 26. novembra 2014.godine, br. 14/02861; potvrđeno po žalbi od strane Cour d’appel de Versailles, presuda od 21. maja 2015.godine, br. 14/08628.
[4] UK, Apelacioni sud (parnično odeljenje), presuda od 26. jula 2023. godine, Adecco, [2023] EWCA Civ 883.
[5] Austrija, Viši regionalni sud (Oberlandesgericht) u Beču, presuda od 23. februara 2022.godine, br. 8 Ra 49/22t, podložna žalbi.
[6] Ujedinjeno Kraljevstvo, 9. oktobar 2019.godine, Verizon, Centralna arbitražna komisija, EWC/22/2019. CAK je razmatrala i pitanje plaćanja pravnog zastupanja u predmetima EWC/21/2019, EWC/13/2015.
[7] Apelacioni tribunal za rešavanje radnih sporova, presuda od 1. oktobra 2020.godine, žalba br. UKEAT/0053/20/DA.
[8] Ujedinjeno Kraljevstvo, Centralna arbitražna komisija (UK), Oracle, br. EWC/17/2017, stav 87
[9] Francuska, 19.11.2020.godine, Veolia-Engie v. Suez, Cour de Cassation Paris, 20/06549 (Žalba)
[10] Nemačka, 01.08.2018.godine, DT Group, Arbeitsgericht Köln – 1BVGa 7/18 (prvostepeni). Nemačka, 13.12.2018.godine, DT Group, Landesarbeitsgericht Köln – 6 TaBVGa 3/18 (Žalba).
[11] Nemačka, 12.10.2015.godine, Landesarbeitsgericht Baden-Wuerttemberg 12. oktobra 2015.godine
[12] Nemačka, 08.09.2011.godine, Visteon, Landesarbeitsgericht Köln – 13 Ta 267/11 (Žalba).
